Представљено фототипско издање „Летописа Матице српске” (уз додатак у наслову „Објављеније и прва частица”), најстаријег књижевног часописа у свету, који континуирано излази од 1824. године.
Бајина Башта – Обиловала је програмима у славу српског језика и ћирилице недавно одржана шеста „Ћирилична баштина”, са првим садржајима организованим у новоотвореном (још незавршеном) Музеју ћирилице у Рачи. Један од њих био је промоција новијих издања Одељења за књижевност и језик Матице српске, најстарије културне институције у нас.
Речници српског језика и његових појединих говора, издања о правопису, граматике, ретке српске књиге из давне прошлости, све то од посебне важности за нашу културу, представљени су овом приликом. О њима и другим издавачким подухватима Матице српске стручно и надахнуто су говорили проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик, и истакнути србиста проф. др Александар Милановић, председник владиног Савета за српски језик.
Циљ је, рекли су уз остало, да Матица српска буде нека врста бренда у нашем издаваштву за објављивање нормативистичких приручника (речника, правописа, граматика), у чијој изради учествују водећи српски лингвисти. – Имамо тренутно 38 активних истраживачких пројеката за проучавање језичке прошлости и савременог српског језика. Бавимо се и проучавањем српске књижевности, као и културних веза нашег језика са другим језицима – истакла је Исидора Бјелаковић.
Међу представљеним новим књигама посебну пажњу је привукло фототипско издање „Летописа Матице српске” (уз додатак у наслову „Објављеније и прва частица”), најстаријег књижевног часописа у свету који континуирано излази од 1824. године. Два века тог летописа обележава се у овој години и отуда ово изворно издање. Како је указала Исидора Бјелаковић, Матица српска је основана управо због тог часописа, две године старијег од ње. Летопис је испрва живео од пренумераната (претплатника), али се показало да само претплата није довољна те да то може водити гашењу часописа. Зато су се у Пешти 1826. окупили виђени и имућни Срби на челу са Јованом Хаџићем, који је заступао став да треба установити институцију чија ће брига бити чување и трајање летописа. Из тога, као и жеље да се српски народ укључи у европске токове чувајући национални и културни идентитет, родила се Матица српска (пресељена из Пеште 1864. у Нови Сад), сада најстарија наша књижевна, културна и научна институција.
Имамо, дакле, књижевни часопис који у читавом свету најдуже излази без већих прекида, са двовековним континуитетом. „Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо српска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета”, наведено је о томе на сајту Матице српске. Ова публикација се на почетку излажења звала „Сербска летопис”, покренута је у Новом Саду, а штампана у Будиму октобра 1824. године, покретач је био професор новосадске гимназије Георгије Магарашевић. Временом је часопис постао централно место на коме су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва. Мада је у 19. столећу мењао имена – тек од 1873. зове се „Летопис Матице српске” – увек је био поуздан сведок развоја и трајања наше књижевности и културе.